После 47. година чланства, Уједињено Краљевство је 2020. године напустило Европски унију - јединствено тржиште и царинску унију.

Хрватска постаје 28. чланица Европске уније 2013. године.

Лисабонски уговор ступа на снагу 2009. године. Најбитније измене које Уговор доноси су две нове функције унутар институционалног система Европске уније: Председник Европског савета и Високи представник Уније у области спољне политике и политике безбедности у циљу јачања позиције Европске уније на међународној сцени.

Румунија и Бугарска постају чланице Европске уније 2007. године.

Естонија, Кипар, Летонија, Литванија, Малта, Мађарска, Пољска, Словачка, Словенија и Чешка постају чланице Европске уније.

Уговор из Нице из 2003. године припрема велико проширење са 10 нових земаља чланица. Настаје идеја о Уставу Европске уније.

Евро постаје званична валута у Европској унији 2002. године.

Уговор из Амстердама из 1999. године уводи обавезу заједницама за повећање стопе запослености, као и стварање јединства између земаља чланица у области заштите основних људских права, сваке врсте слободе и безбедности европских грађана.

Аустрија, Финска и Шведска се прикључују Европској унији 1995. године. Истовремено на снагу ступа и Шенгенски споразум који укида границе међу земљама потписницама, а ЕУ добија овлашћења у области имиграције, контроле спољних граница шенгенске зоне и одобравања виза и азила грађанима других земаља.

Уговором из Мастрихта су 1993. године све три заједнице спојене у једну под називом Европска унија. Основна идеја нове заједнице је стварање заједничке спољне, монетарне и безбедносне политике. Тада настају и три стуба ЕУ:

• I стуб: Заједница;
• II стуб: Заједничка спољна и безбедносна политика;
• III стуб: Заједничка судска и полицијска сарадња у кривичним стварима.

Шпанија и Португалија постају чланице Европске уније 1986. године, када је донет и Јединствени европски акт којим парламент добија већа овлашћења (1987. је ступио на снагу).

Грчка се придружује заједници 1981. године.

До првог проширења долази 1973. године, када се Заједници прикључују Данска, Ирска и Велика Британија. Норвешка је требала да се прикључи Заједници у овом проширењу, али је на референдуму гласано против придруживања.

Споразум ступа на снагу 1967. године (потписан је 1965. године) и све три заједница добијају заједничке органе: Комисија, Савет министара и Парламент. Седиште институција је у Бриселу, Луксембургу и Стразбуру.

Убрзо је постало извесно да Заједница за угаљ и челик није довољна, па се 1958. године оснивају Европска економска заједница и Европска заједница за атомску енергију (ЕУРАТОМ). Идеја је била направити заједничко тржиште које омогућава слободно кретање робе, људи, капитала и услуга, укинути трговинска ограничења, хармонизовати економске и социјалне политике, као и стандардизовати царине, те помоћи неразвијеним регионима држава чланица.

Европска заједница за угаљ и челик, као први вид уједињења, настала је 1952. године. Уговор је закључен на 50 година и престао је да важи 2002. године. Државе оснивачи прве Заједнице су: Француска, Немачка, Италија, Белгија, Луксембург и Холандија.