Интервју Предрага Новикова, објављен у “ДНЕВНИКУ” 22. децембра

Европеизацију изместити из министарских фотеља

На недавно у Новом Саду одржаном скупу посвећеном европским интеграцијама изнета је оцена да је кључан проблем to што у Србији, заправо, нема консензуса о томе да ли је ЕУ наша приоритетна аспирација. Ипак, по оцени директора Канцеларије за европске послове Извршног већа АП Војводине Предрага Новикова, има проблема и на другим странама. – Пуног консензуса о било којој теми никада нема и у томе нема ништа лоше. Природно је да неки вуку напред док многи, уствари, никуда ни не вуку, већ само не знају ни где ће, ни како ће, и зато коче. Покрајина Војводина је показала да зна и где и како. Али сада се испоставља да на неким другим нивоима можда нема јасне представе шта европеизација у суштини значи и шта конкретно треба да се уради на том плану – рекао је Новиков за „Дневник”. У том контексту он напомиње да се не може причати о равномерном развоју и регионима а да се онда крше основни европски принцип субсидијарности, да се регионалне целине ништа ни не питају, и да се од општина у ужој Србији тражи да креирају европске пројекте, а да им се при томе ни не да шанса да изграде своје капацитете. – Зашто је данас Војводина готово једина европска шанса за Ниш, Ужице и многе друге? Уместо лаких обећања и махања нереалним датумима и фондовима, дајте људима прецизну информацију када је рок, где је формулар, како и коме да се аплицира… Зар није понижавајуће да и нама у Покрајини техничке информације о фондовима и другим развојним иницијативама пуно брже и лакше стижу од партнера из ЕУ, него од релевантне републичке институције из наше земље! Процес европеизације зато треба изместити из министарских фотеља до обичног човека. Да ли Канцеларија за европске послове ПИВ-а прераста у својеврсно Министарство спољних послова Војводине, како to тврди део опозиције? – Није важно како се мачка зове, већ је важно да ли лови мишеве. КЕП прераста у све јачи и поузданији мотор европеизације и регионалне сарадње, и Извршно веће може на to бити поносно. Пре непуне три године председник Пајтић и ја смо кренули од идеје и једног листа папира, само са скицом циљева које желимо да остваримо. Данас имамо велики број реализованих пројеката и изграђену мрежу контаката и регионалних партнерстава широм европског континента. Желимо да имамо квалитетније информације и да будемо на местима на којима се креирају ставови и доносе одлуке, и зато смо чланови у британским и француским институтима за спољну политику, салцбуршком Институту европских регија, институцијама из Брисела, регионалним иницијативама… Наравно, колегама из опозиције не треба замерити. У питању је, с једне стране, сама природа овог специфичног посла, а с друге незнање да су наше бројне активности, од Лондона, Копенхагена и Париза, преко Љубљане, Граца и Брисела, па до Трста и Салцбурга, реализоване у координацији и уз подршку колега из МСП-а, наших амбасада, конзулата… Са Министарством спољних послова ми смо партнери а не такмичари. Регионална сарадња и развојна политика Војводине се управо темеље на изградњи отвореног, мирољубивог, стабилног и просперитетног друштва, на економском расту, изградњи институција и коришћењу шанси европског пута, а to, колико ми је познато, јесу и принципи и стратешка државна опредељења. Готово је извесно да Србија у 2009. неће добити статус кандидата. Значи ли to да ни Војводина у години која следи неће појачати своје присуство у Бриселу? – Ако говоримо о формалном отварању представништва у Бриселу, покрајинска администрација је заузела став да постоје два корака како би започео овај веома важан процес. Први је стицање статуса кандидата за улазак у ЕУ наше земље, а други је ступање на снагу правног оквира за реализацију саме иницијативе, а to је нови покрајински статут који to јасно и предвиђа. Ипак, уколико из било ког разлога дође до одлагања неког од ових корака, живот и економска реалност ће, на овај или онај начин, пре или касније наћи пут. Снажније присуство у европским престоницама није циљ сам себи, нити нечији хир, већ прека потреба уколико желимо да одржимо и повећамо ниво инвестиција и запосленост, уколико желимо да појачамо искоришћење европских фондова, уколико желимо да мењамо лошу слику о земљи и на најбољи начин представимо своју културу и отворимо нове шансе за младе, али и све друге грађане у земqи. Можете ЕУ да волите или мрзите, можете да кренете са принципом ’што удаљенија земља, to су нам већи пријатељи’, али не можете да зажмурите над економским подацима, над безбедносним реалностима, демографским трендовима и развојним перспективама. Ми смо to што јесмо, део европске цивилизације и европског економског и културног простора. У којој мери је због политичких тензија, присутним на вишим нивоима власти, угрожена прекогранична, односно регионална сарадња? – Ако говоримо о програмима прекограничне сарадње који се финансирају из претприступних фондова, онда са задовољством могу рећи да смо у протеклом периоду у оквиру програма сарадње са Мађарском и Румунијом у Војводини реализовали на десетине пројекта, док се наредне године очекује и почетак програма са БиХ и Хрватском са укупним годишњим буџетом од око 15 милиона евра. Посебан значај прекограничне и регионалне сарадње је управо у томе што она може солидно да фунционише чак и у условима „застоја” на вишим нивоима. Она на известан начин може да представља и значајан спољнополитички оквир у “посебним ситуацијама”. to што се по појединим питањима не слажете на националном, не значи да себи и свом суседу треба да смањујете економске шансе на регионалном и локалном нивоу. Ми не живимо на пустом острву и на наш економски просперитет у великој мери утиче и опште стање у целом региону. Губимо превише времена

– Време кошта, свака пропуштена година на европском путу смањује шансе наших грађана и будућих нараштаја да боље живе. Тржиште од 500 милиона људи, привредни развој, ниво структурних фондова, стабилнија валута, постепено јачање администрације и примена виших стандарда представљају јасан и рационалан оквир за дугорочан развој целог друштва. И стога ме баш занима како неко мисли да ћемо удаљавањем од ЕУ у наредним годинама, пуним економских изазова, успети да очувамо запосленост?